HLEB SA SEDAM KORA

Moj deda, Milan, na svet je došao nekako neplanirano. Njegov stariji brat je već imao svoju decu i njegovim rođenjem ionako i bogu teška sirotinja je se trebala dodatno deliti. Tako da njegovo rođenje nije bilo dočekano nekim velikim slavljem i neizrecivom srećom. Pogotovo zbog toga što su i njegovi roditelji bili već u poodmaklim godinama pa će i on sam uskoro biti prepušten sam sebi. U seoskoj kući blatnjari koju su još početkom prošlog veka sagradili, deda je živeo sa svojom majkom Rosom.

Njegov otac Ljubo je preminuo u njegovim dečačkim godinama, a njegov stariji brat Spasoje je se oženio i odelio, sagradivši sebi drugu kuću od cigle i maltera. Deda je odrastao sa majkom. Nije tu bilo ni očinske figure, ni starijeg brata uz koje bi deda Milanovo odrastanje prošlo nekako lakše i lepše. Bile su to godine gladi i beznađa kada bi on sa majkom Rosom ceo dan išao pešice od Vinjišta do Korićana gde bi ceo dan kopali za dva kilograma projinog brašna. Muke su to bile. I kako mi je pričao, jela je se samo proja. Ponekad, ali samo ponekad, za neki praznik ili ako bi kojim slučajem bio bolestan, dobio bi i malo pekmeza koji mu je bio slađi od svih čokolada ovog sveta. Hleb, kao hleb bi se zaista retko našao na trpezi. Bar u tim ranim godinama.
Jednom prilikom u mlekaru, koji je se već uveliko raspadao jer ga nije imao ko popraviti, deda je našao parče hleba. Bilo je zapalo iza nekog glinenog lonca pa ga niko nije video danima. Bio je tvrd poput kakvog kamena a ivice su mu bile obojene sivom plesni. Deda je bio besan. Bacio ga je na zemlju, pa ga je nakon toga u svom onom afektu i besu izgazio bosim stopalima. Hleb je se raspao na sitne komadiće a deda je kleknuo na kolena i zajecao. Nije osećao bol u stopalima i nije čak šta više ni primećivao da krvavi pošto je se u svom tom besu i naboo na neki ekser koji je virio iz poda. Plakao je zato što je se tog trenutka nešto u njemu slomilo, nešto što se više nikad neće sastaviti.
Deda je pojeo to parče izmrvljenog hleba. Deda više nikada za ostatak svoga života nije okusio proju. Čak ni onda kada ničega drugog nije ni bilo. Gladovao bi, ali proju ne. Deda više nikada nije zaplakao. Čak ni kada mu je majka Rosa umrla. Deda više nikada nije klečao.Čak ni pred Nemcima, čak ni pred Bogom. Deda je postao kuvar. Zapravo bio je jedan od prvih profesionalnih kuvara u Kragujevcu i to što je radio, radio je zaista dobro. Deda je se oženio i svaki dan bi na trpezi mirisao svež bakin hleb koji smo ja i moja sestra prosto obožavali. Uistinu, plašio je se gladi, pa je uvek na stanju imao bar petsto kilograma brašna, čak i u onim godinama inflacije kad je se do istog teško dolazilo.
Deda je umro, a brašno je ostalo. Dugo je stojalo u boksu na tavanu. Došla su nova vremena i hleb je se sve ređe mesio. Iskreno, nije se više ni imalo vremena za to. Jednoga dana smo to brašno sneli i bacili. Rok mu je već odavno bio istekao, a i ucrvljalo je se od stajanja.
Svaki put kad se nađem pred policama supermarketa sa brašnom ja se setim dede. Ovaj put sam setio kući, u špajzu dok sam tražio neku potpuno nebitnu stvar. Naišao sam na parče buđavog hleba koje je tu negde zapalo i dok sam pomerao stvari pokušavajući naći to što mi treba nekako je isto odnekud palo na pod. Kleknuo sam i podigao ga gledajući taj neverovatan pejzaž ocrtan s plesni i pomislio na dedu. Gotovo da sam video njegov lik ispod drveta lipe. Možda ne trebaš klečati ni pred okupatorima, ni pred sopstvenim vladarima, čak ni pred Bogom, ali pred parčetom odbačenog hleba uvek treba kleknuti. Setite se toga svaki put kada vidite nekog starca ili staricu kako prebira po kontenjeru tražeći neko odbačeno parče.

dejandimitrijevicblog

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *