Zbog bolesti, ja više nisam ja, ali se ne predajem, kaže ova Kragujevčanka

Molimo Vas lajkujte i šerujte nas na:

U bolnicu sam ušla sa 63, a izašla sa 48 kila, svoje telo više nisam osećala – Tamara o tome kako se izborila sa teškim oboljenjem

Tamara Jovanović je bivši profesionalni sportista, oduvek se brinula o svom zdravlju i telu, pazila na ishranu. Ali, pokazalo se da ništa nije garant jer ju je bolest iznenadila i strašno namučila iako to ne biste nikada rekli zbog njenog osmeha, snage i entuzijazma.

Tamara danas ima svoj fitnes studio u Kragujevcu. Kaže da živi kao vojnik, po strogom rasporedu i satnici uzima terapiju i obroke koje mora da priprema na određen način jer ima ulcerozni kolitis, zapaljensku bolest creva koja ju je u jednom trenutku dovela do ivice života.

Prvi simptomi bolesti javili su joj se 2014. godine u vidu kapljica krvi u stolici koje su se pojavljivale povremeno a kada je otišla kod lekara, u Klinički centar u Kragujevcu dobila je lekove za hemoroide od kojih joj se stanje pogoršalo. Počela je da gubi na kilaži i oseća umor, što je povezivala sam turbulentnim periodom na poslu ali kako su bolovi počeli da se pojačavaju opet je išla na nove preglede.Tamara JovanovićTamara JovanovićFoto: Stetospko.

– Otišla sam kod hirurga. Kad smo završili, pitao me je da li mi je neko u porodici imao karcinom debelog creva, što je bio dovoljan znak da shvatim da je nešto ozbiljnije u pitanju. Insistirao je da to popodne odem kod gastroenterologa na VMA, te je tim povodom pokušavao da dobije profesora Tarabara. Urađena mi je rektoskopija bez pripreme. Kad je završio, rekao mi je da oni to u medicini zovu ulcerozni kolitis, ali da ne bi nagađao, javio mi je da ćemo za oko nedelju dana, nakon što budu gotove analize, saznati šta je tačno u pitanju – priča Tamara za portal Stetoskop.info

Kako dalje govori imala je i anemiju a onda i probleme da lekari u Kragujevcu gde živi, prihvate terapiju koju su prepisale njihove kolege iz Beograda. Tada je počela i polako da se oporavlja, prateći sve što joj je lekar prepisao. Ali, preko noći sve se promenilo nakon čega je završila u bolnici gde je imala kolonoskopiju – priseća se Tamara.

Nisam mogla ni da jedem, ni da pijem

Terapijuje do kraja primala iz bolničkog kreveta, ali na nju nije dobro reagovala, dobila je probleme sa krvnim pritiskom. imala visoke temperature i povraćala je, sve uz nesnosne bolove u želucu.

– Više nisam mogla ni da jedem, ni pijem. Stolice su se učestalile, tako da sam ih imala čak i do 20 puta dnevno. Doktor je dolazio noću od kuće. Saopštili su mi da sam kandidat za operaciju, da više ne postoje nikakvi medikamenti i terapije kojim možemo stanje da dovedemo u neku normalu. U tom trenutku sam osetila olakšanje. Mislim da apsolutno nisam bila svesna momenta u kom sam se nalazila, ali jednostavno sam želela da se ta agonija završi na koji god način. U junu me je operisao dr Damjan Slavković, kome sam neizmerno zahvalna. Nisam mogla da dočekam kada ću otići na taj operacioni sto. Nisam više vladala sobom. Primljena sam sa 63kg, a izašla sam iz bolnice sa 48kg. Bilo mi je izuzetno loše – objašnjava Tamara.

Tamarina operacija je prošla dobro, bez ikakvih komplikacija ali je bila iscrpljena (sa 48 kilograma na 179cm visine) i više nije imala osećaj za svoje telo. U tom momentu imala je sondu, katetere, centralne venske ruke, stomu, ranu i dren. Bila je nepokretna u tom početku, ali je hirurg insistirao da posle tri dana pokuša da ustane.

– To je bila jedna borba. Ja sam u košarci dobijala udarce i padala nebrojeno puta, jer sam uvek bila borbeni igrač. Ali ta bol i nemoć koju osećate u tim situacijama ― to je najgore. Nisam se okretala u prošlost i preispitivala sebe zašto se to desilo i što baš ja. Prve misli su mi bile okrenute ka tome šta ću ja moći da radim nakon toga i da li ću biti u mogućnosti da se oporavim zato što je moje sredstvo za rad telo.

Početkom jula izašla je iz bolnice i usledili su borba za povratak kilaže, ustajanje sa vrtoglavicama, nemoć… a onda i druga operacija.

„Mislim da je sistem kod nas zakazao“

Kako navodi, najveća podrška bila je sama sebi, bez očekivanja drugih ljudi. Porodica je uvek tu za nju i to je jedna konstanta koja se ne menja. Smatra da, ako sami sebi niste oslonac, niko drugi neće to uraditi umesto vas, zato što niko ne zna muke i borbe koje vi vodite sa samim sobom.

– Volela bih više razumevanja okoline, društva i, na kraju, sistema, koji je kod nas slabo razvijen. Primećujem da je on na jednom vrlo niskom nivou, jer su nam pojedini lekari needukovani. Žalosno je da možete da se oslonite samo na svog gastroenterologa. Ja imam sreću da je moja doktorka opšte prakse specijalista i da je totalno ušla u problematiku bolesti. Međutim, ona je svesna da može da me prati donekle. Kada je situacija alarmantna, ona se povlači i šalje me kod svog gastroenterologa Tarabara, kom se ja divim – kaže ova hrabra žena.

Na pitanje da li sada živi „normalano“ ona kaže:

– Odgovor na pitanje, da li živim normalno, ne mogu da potvrdim, jer čovek, čim ima određena ograničenja, ne može da živi normalno. Više ne treniram kao pre, već sam čak i manje od rekreativca. Ima dana kada ujutru ustanem i ne osećam svoje telo. To više nisam ja. Dođem na trening, pokušam nešto i vidim da ne mogu da uradim jedan čučanj, kao ni da podignem nogu i da se istegnem. To znači da je situacija veoma loša. Mi oboleli ne možemo da utičemo na mnogo faktora. Meni se, recimo, stanje pogoršava kada je vreme promenljivo. Recimo, kad mi se desilo poslednje pogoršanje u decembru, bila sam super, čak sam osećala veću snage nego ranije, ali, bolest vas stalno opominje da je tu.

Izvor: Stetoskop.Info

  • Izvor:
  • stetoskop.info
Molimo Vas lajkujte i šerujte nas na:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Social media & sharing icons powered by UltimatelySocial
YouTube
Instagram