INTERVJU SA SAŠOM MIĆKOVIĆEM
Saša , osnovali ste časopis za književnost “ Umetnički horizont “ o čemu se radi i kakva je budućnost novonastalog časopisa?
Umetnički horizont (umetnickihorizont.veebli.com) sam pokrenuo u avgustu 2016. godine. Časopis se trenutno radi u
elektronskoj formi, ali tražim i drugo rešenje, kako bih ga prebacio u štampanu formu. Elektronska forma je dostupna
celom svetu, a ipak kada je i na papiru to časopisu daje još jednu dimenziju i mogucnost. Inače, u Umetničkom
horizontu sam do sada objavljivao pisce koji su stvarali u proteklim vekovima, decenijama, ali naravano i sadašnje
pisce, recimo Milovana Vitezovic, Radomira Andrica, Adama Puslojica … A takođe i one ljude
koji su skorije zakoračili u svet književnsti, tako da je u drugom broju objavljena grupa „Mladi Dolaze“ koja je deo
Udruženja književnika Srbije – UKS, a osnivač i idejni nosilac projekta je Grozdana Lučic Lalic. Časopis se bavi
poezijom, prozom, aforizmom, književnom kritikom, mitologijom, pozorištem … A saradnici su pažljivo birani, iz
različitih sfera, drugačijih stilova i tehnika pisanja.
Pored časopisa pripremate i novu knjigu , šta nam možete reći o tematici i sadržaju ?
U pitanju je šesta knjiga poezije koju radim, a zove se „Uspavanka za dušu“. Knjiga je posvećena dr Dejanu Petroviću, mom prijatelju, koji je u maju 2014. godine proslavio dodeljeni doktorat, a zatim je poginuo u Kragujevcu, na Aerodromu u saobraćaju. Izdavač je Kulturni centar „Radoje Domanović“ Rača, koji je i generalni pokrovitelj. Pomenuću i porodicu Dejana Petrovića, koja takođe svedašno pomaže štampanje ove knjige soneta. Knjiga će uskoro izaći iz štampe, a prva promocija će se održati u Rači čiji će organozator takođe biti Kulturni centar „Radoje Domanović“ iz Rače. Zbirku poezije sam otvorio s tri pesme koje govore o Dejanovom stradanju, zatim se priča nastavlja kroz nekoliko duhovnih pesama koje pevaju o Hilandaru, Patrijarhu Pavlu, Svetoj Simonidi … Evo jednog soneta:
HILANDARSKA ZVONA
Tihovanjem blagim , trojstvom u tri prsta ,
Sa molitvom umnom , što dušu razlista ,
Isposnik postajem skrušen ispod krsta ,
Dok Savina sjajka zlatorezom blista !
Na Atosu skriven od truležnih zala ,
Bdijem u tišini svetogorskog hrama .
Lakopera duša maslinom procvala ,
I pronašla nebno utočište sama !
Osluškujem treptaj hilandarskih zvona ,
Svetom Gorom tražim senu Simeona .
Po kamenu još su uklesane stope ,
Srpskih velikana božanskoga reda ,
Svevidno me oko u blaženstvu gleda ,
I duša se k njima svetlonita prope !
Koliko je poezija zastupljena u Srbiji i da li joj mediji daju dovoljno prostora ?
Poezija nikada nije bila zastupljenija u medijima, na društvenim mrežama, raznim kanalima, frekvencijama, i ko se požali da nema prostora za iskazivanje, taj čovek onda očigledno ne zna da se snađe i pronađe put do tih medija. U Srbiji postoji mnogo časopisa koji objavljuju poeziju. Takođe brojni su i sajtovi koji su veoma praćeni i čitani. To znači da pisac treba samo da odabere način delovanja. Mada, tolika zastupljenost u medijima daje dovoljno prostora i onim netalentovanim NEpiscima koji se u mutnim radnjama laktaju, pa onda i oni isplivaju iz nekog barskog mulja i pojave se pred očima javnosti. U svakom slučaju, ne postoji problem prilikom objavljivanja knjiga, novina, pesama … Ali način jeste bitan i treba voditi računa s kim i zašto!?
Vi ste nagrađivani za Vaš rad i poezije , šta mislite ili diploma ali nagradama u Srbiji?
Jesam, tri puta. Imam prvo mesto u Makedoniji za pesmu Himna ženi, treće mesto u Prijedoru za sonetni venac Božanska Srbija i u Paraćinu sam dobio u maju Pesničku hrisovulju za dosadašnji rad. Ipak, o konkursima mislim sve najgore. To su uglavnom nameštene igrarije. Žiri – iliti klovnovi koji žiriraju, najčešće su potkupljivi smetenjaci, koji montiraju pobednika za male pare, ili idu sistemom „dam ti – daš mi“. Dakle, nagrada za nagradu. Tek je par konkursa u Srbiji koji imaju značaj, ali neću imenovati nikoga. Još veći je problem sa zbornicima koji se sada rade u zemlji. Tu su se zajazbinili uglavnom prevaranti i secikese. Ti vaćaroši naivnom pesniku uzmu 1000 dinara, a objave mu pesmicu u nazovi zborniku, čiji je kvalitet uvek upitan. Na taj način objave 100 pesnika, uzmu 100000 dinara, a štampaju knjižicu za dvadesetak hiljada dinara u oskudnoj štampi. Ako štampaju digitalno može i jeftinije. Njihova zarada je jasna (oko 80000 dinara). Mislim da neki nov zakon ove lopuže treba da privede sudskoj metodologiji i kažnjavanju. Pojedine nagrade više ukaljaju pisca, nego što ga uzdignu, zato mnoge nagrade ne bih uzeo ni da mi plate. Izvinite zbog možda dramskog objašnjenja. Poezija je drama!
Živeli ste u Parizu , boravište u Beogradu i Rači . Koliko sredina utiče na pisanje ?
Pariz je svakako inspirativan. On snažno utiče na emociju, jer nudi priče iz raznih kulturnih sfera. Kada ste tamo, možete pisati o prosjaku koji spava u metrou, a možete i o Monmartru, crkvi Sakre ker, Luvru, to je taj tematski raspon … Jednostavno je, taj grad mnogo uzima od ljudi (on vam proguta i život i vreme ), gledajući neke životne segmente, ali je i grad u kome sam napisao oko 100 soneta, koji će svakako obeležeti moj rad. Beograd je pitomiji, lakši, jednostavniji, a inspiracija ni u njemu ne manjka, jer je Beograd istorijski gledano imao veoma burnu akciju, tako da se uvek nađu idejna rešenja i za pesmu. A Rača, e to je već varoš koja nudi spokoj toplinu, mir, ljubav. Šumadija je inače inspirativna zbog prirode, a u Rači sam napisao prve sonete i knjigu, tako da to mesto nosim u mislima, na papiru i još uvek mogu da napišem poneku pesmu o ljudima koji tu žive i vode bitku s vremenskim brzokretom.
