MOJ BRAT I JA SMO GLADNI! Nikad neću zaboraviti te tužne oči koje me gledaju i mole!

Dok nisam zaspala razmišljala sam o njemu. Šta učiniti? Da li sam ispravno postupila?

Ja sam gladan.

Iz kafenisanja i neobaveznog razgovora prenula me je ova rečenica. Okrenula sam se i videla dečaka koji stoji pored našeg stola. Nema manje od 12, ni više od 15 godina.

Lepo obučen dečak romske nacionalnosti stajao je pred nama. Ima i jedinstvenu frizuru – izblajhanu kosu u pramenovima. Prepoznatljivo, retko lepo dete.

Njegove oči nikad neću zaboraviti. Gledao me je molećivo, tužno. Za mene – bolno. Ubrzo je nastavio.

– Gladan sam, a i moj brat koji me čeka kod kuće. Da li možete, ako imate para, da mi kupite nešto da jedem? Mislim, ako nemate poverenja da mi date novac, kupite mi vi – kaže on.

Iz novčanika vadim novac i krećem s njim ka obižnjem fast fudu. Objašnjavam mu da mu novac ne dam iz jednog prostog razloga – neće završiti kod njega. On je samo figura koja kući odnosi plen, zaradu tog dana. Sleže ramenima i govori ono u šta možda ni sam ne veruje: Ne, zaista nije tako…

Zna sve cene napamet – veoma je ekonomičan.

– Ovde sok košta 70 dinara, a ovamo 50. Bolje da kupimo tamo gde je jeftinije, da ne potrošite mnogo novca – kaže mi on.

Plaćam hranu i sok i odlazim ostavljajući ga ispred prodavnice brze hrane.

Dok nisam zaspala razmišljala sam o njemu. Šta učiniti? Da li sam ispravno postupila?

Mnogo puta sam bila u Prihvatilištu i mnogo puta zbog te dece plakala. Mahom su došli s ulice na kojoj su prosili ili prali šoferke. Kući nisu smeli da se vrate dok ne zarade onoliko koliko im je naređeno.

Ako donesu onoliko koliko treba dobiće jedan obrok i mogućnost da spavaju u sopstvenom domu. Ako ne, bolje da se ni ne vraćaju, jer će dobiti batine, a potom i biti isterani na ulicu.

Slike u fleševima prolaze kroz glavu. Vraćaju se na dečaka izblajhane kose. Na njegove oči, ponovo.

Da li je trebalo da mu kažem ne?

– Ne, nemam ništa.

Da mu odmahnem rukom da se skloni, da ga ponizim i srušim veru u neke dobre ljude, onakve kakve možda nema kod kuće za uzor? Za to nisam imala srca.

Da li sam mu odmogla time što sam mu platila obrok? Da li će dobiti grdnju što je kući doneo „samo“ jedan šiš ćevap, a ne keš? Da li će dobiti neki šamar, udarac, prekor?

U meni se sumnje i dalje kolaju. Ipak, mislim da sam postupila ispravno.

Možda nisam bogata. Imam dovoljno za pristojan život. Ono najbitnije, imala sam normalnu porodicu i nikad nisam osetila glad.

Taj šiš ćevap će, u krajnjem slučaju, ako ne taj dečak, neko drugi pojesti. Nije poenta u hrani. Poenta je u tome da se nekome učini da se to dete oseti prihvaćeno, i što manje razočarano u ljude.

(Izvor: espreso.rs)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Share via
Copy link