Radnica iz Jure otkrila nove detalje: Nisu dali da pijemo vodu, jednog radnika su i udarili!

Bila sam svedok da je jednog dečka, koji je bio na obuci za lidera, udario Korejac. On je kasnije povučen i više se o njemu nije znalo ništa

radnici03_ff

                                                                                                                                   FOTO: MEDIJA CENTAR BEOGRAD

Nedavno se u medijima i javnosti podigla velika prašina oko maltretiranja radnika u korejskoj fabrici „Jura“, odnosno, oko toga što su se pojedini radnici žalili da su morali da nose pelene kako ne bi mogli da prekidaju rad i odlaze u toalet.

Ubrzo posle toga, inspekcija rada posetila je pomenutu fabriku i utvrdila da je sve u najboljem redu.

Međutim, danas, na konferenciji za novinare u beogradskom Medija centru dva bivše radnice stranih fabrika u Srbiji odlučile su da progovore o svom lošem iskustvu koje su imale na poslu, kao i o tome zbog čega su dobile otkaze.

Prisutnima se prvo obratila Marijana Funčić, bivša radnica „Jure“.

Kako kaže, bila je svedok maltretiranja i lošeg ophođenja prema radnicima, od strane pretpostavljenih:

– Bila sam svedok da je jednog dečka, koji je bio na obuci za lidera, udario Korejac. On je kasnije povučen i više se o njemu nije znalo ništa. Verovatno kako ne bi mogla da se podigne krivična prijava protiv njega.

– Takođe, kao lider, koja je bila moja pozicija u fabrici, između ostalog bila sam zadužena da radnicima koji su radili na liniji donosim vodu. Jednom prilikom poslodavci su mi rekli da voda nije stigla. Otišla sam u magacin i videla zalihe vode, a objašnjenje pretpostavljenih bilo je to da radnici na 40 stepeni ne mogu da piju vodu jer bi tako išli često u toalet. To je kršenje ljudskog prava, kršenje dostojanstva  – priča Funčić.

Ona smatra da radnici u ovoj zemlji nemaju nikakva prava, i da se radnici u fabrikama nazivaju po brojevima, a ne imenima.

– Ja ovo više ne bih nazvala ni kapitalističkim društom, već novim feudalnim poretkom. Radnik više nije cenjen kao nekad, radnik je sada rob. Mi u fabrikama imamo brojeve mi nemamo imena. Svako od radnika ima svoj matični broj i tako se naziva, a ne po imenu.

– U „Juri“ smo osnovali sindikat početkom 2011. godine i odmah smo naišli na otpor pretpostavljenih, direktora firme i uprave. Nas tri žene smo bile u vrhu sindikata i nismo htele da odustanemo od borbe. Naišla sam na otpor, jer sam se borila za radnička prava i dobila otkaz.

Marijana je sada prinuđena da napustu Srbiju, i potraži posao negde u inostranstvu.

– Nažalost, ovde posla za mene više nema. Ja ću morati da nađem posao van Srbije, tačnije, već sam našla tri meseca privremenog rada u inostranstvu. Moraću da ostavim svoju decu da bih zaradila za njih. Oni su tinejdžeri i u dobu kada sam im najviše potrebna ja moram da se odvajam od njih, jer ova država nije sposobna da nama roditeljima obezbedi pristojan rad i zivot – dodala je Marijana kroz suze.

Svoje loše iskustvo na poslu ispričala je i Gabrijela Krstić, bivša radnica italijanske fabrike obuće „Geox“ iz Vranja.

– Osnovni problem u mojoj firmi nastao je 5. septembra kada je izbio štrajk radnika koji su bili nezadovoljni unapred nenajavljenim prekovremenim radom, koji je trajao 9, a dešavalo se da bude i po 10 sati.

Ja sam istupila ispred svih radnika pozivajući se na zakon koji oni nisu ispoštovali, a to je da su dužni sedam dana unapred da obaveste radnike o promeni radnog vremena. Naprotiv, obaveštavani smo od danas do sutra.

Ja sam kažnjena otkazom. Sociolog sam po struci, a radila sam kao obućarski radnik zato što sam šest godina bila na birou i nisam mogla da nađem posao u struci – ispričala je Gabrijela.

zena_ff

Na naše pitanje, da li misle da se mnoge njihove kolege radnici ne bune zbog straha od otkaza, odgovorile su potvrdno.

Da, sigurno. Otkaz koji je meni uručen bio je potpuno nezakonit. Svaki radnik koji javno kaže šta misli bude kažnjen. Znači mora da se radi, i da se ćuti. Tako sam ja dobila otkaz – rekla je Gabrijela Krstić.

– U zakonu o mobingu postoji jasno definisana stavka, a poslodavci se uglavnom vežu za neku osobu tipa roditelje, samohrane majke invalide i iživljavaju se nad njima jer je njima posao potreban po svaku cenu. Na njihovom primeru i ostali radnici treba da se ugledaju i da ćute i rade, a onda postoje i dalje mere represije koje vrše nad radnicima – dodala je Marijana.

FOTO: MC.RS

 

(S. K)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Share via
Copy link