Čudo od psa: Prvi put je ugladala svetlost dana sa 12 godina, a sada je najsrećniji pas na svetu!(FOTO)

Molimo Vas lajkujte i šerujte nas na:
Njeno ime je Bela i ona ima 16 godina. Čitajući njenu priču smenjivaće vam se razna osećanja… Bes, ljutnja, a onda radost, divljenje i na kraju sreća. Nije isključeno da će vam čitajući ovu priču suze preplaviti oči, ali važno je da izdržite i pročitate do kraja. Tek na kraju shvatićete jednu važnu istinu – za sreću nikada, ali baš nikada, nije kasno…
 
 
-Moje ime je Bela. 12 godina živela sam u jednoj odgajivačnici u Portugalu i ceo moje svet bio je jedan kavez. Imala sam mnogo štenaca, ni sama ne znam koliko.
 
Dugo sam čekala da mi neko pomogne, a onda su se jednog dana pojavili ljudi iz Organizacije Bianca Associado i odveli me sa sobom. Bila sam jako bolesna, mišići su mi atrofirali, nokti su mi već duboko urasli u meso, imala sam glaukom u oku i nisam mogla da hodam. Sve je bolelo, a ja sam bila srećna, jer sam tada prvi put ugledala svetlost dana…
Lečili su me u Portugalu neko vreme, ali sam vrlo brzo završila u Holandiji. To je bilo 2011.godine i eto tu sam i dan danas.
 
Prva dva meseca bila su najteža za mene. Sve vreme sam bila pospana… Zubi su mi bili u očajnom stanju, pa sam morala da pregrmim jednu operaciju. Kada sam se probudila nakon operacije, imala sam srčani udar, pa su me oživljavali… Bilo je baš strašno.
Tada sam shvatila da je uvek uz mene jedna devojka koju svi oslovljavaju sa Iren. Ona me je izgleda baš zavolela, jer je stalno plakala kad mi se nešto zakomplikuje kod veterinara… Volela bih da sam tada mogla da joj kažem da ne brine, da će sve biti u redu jer sam baš bila rešena da se borim i da konačno, pod stare dane, počnem da živim!
 
Desetak dana nakon srčanog udara, moje levo oko je počelo da “pravi probleme”. Očni pritisak je skočio i veterinar je odlučio da mi izvadi oko. Uh, nekada sam mogla i bez svetla, bez hrane i bez vode, pa mogu valjda sada i bez oka! Nisam se preterano rastužila zbog toga… Preživela sam i tu operaciju, iako su se svi brinuli zbog moje prethodne reakcije na anesteziju. Tada još nisu znali koje sam ja čudo od psa…
 
U godinama koje su dolazile ja sam polako počela da se oporavljam. Bila sam u početku uplašena i nije mi bilo baš svejedno kada oko mene ima puno ljudi. Svaki zvuk i pokret za mene su bili traumatični. Vremenom sam i to prevazišla…
 
Nisam znala da hodam, što je verovatno čudno jer sam u tom momentu imala baš puno godina, ali u prošlosti nisam puno hodala pa sam morala i to ispočetka da učim. Ljudi koji su me udomili bili su baš divni prema meni. Polako su mi pokazivali svet za koji pojma nisam imala da postoji!
 
Iren je bila sve vreme sa mnom. U početku smo šetale tako što ja stidljivo idem iza nje i čekam da ona prvo proveri da li je bezbedno da tuda prođemo. Sada više ne, sada ja idem ispred i vodim je gde mi se prohte… Čini mi se da je Iren baš srećna zbog toga!
Da, umalo da zaboravim da vam predstavim svoju porodicu – tu je Iren, koju volim najviše, zatim njen muž, 8 pasa i nekoliko konja. Nije da se hvalim, ali stvarno sam omiljeni član porodice…
 
U januaru, početkom ove godine, zbog glaukoma sam u potpunosti izgubila vid. Eto, uživala sam u lepotama, bojama, suncu i licima ljudi čitave 4 godine, a sada moram da se naviknem na potpuno novi svet. Mračno je, kao u odgajivačnici, ali bar osećam slobodu i ljubav onih koji me okružuju…
 
Sada znate da ja ne vidim i da nisam pisala ove redove. Iren je to učinila umesto mene. Toliko me dobro poznaje da zna šta osećam…
 
Žao mi je što ne mogu da vidim, ali još više mi je žao što ne mogu da govorim. Imala bih toliko toga da kažem ljudima… Možda bi im to pomoglo, dalo snagu da budu jaki i uporni.
 
Kada vam je teško setite se mene – ako ja sada mogu da budem srećnija nego ikad, možete i vi!
Izvor: zivotinje.rs
Molimo Vas lajkujte i šerujte nas na:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Social media & sharing icons powered by UltimatelySocial
YouTube
Instagram