Život i delo Dragiše Nedovića I deo.

O  DRAGIŠI  

Tekstopisac i kompozitor Dragiša Nedovic, roden je 20. jula 1916. godine u Kragujevcu, gde je živeo i radio sve do svoje smrti, 31. januara 1966. godine. Poceo je da stvara još kao dete, cim je naucio da piše. Njegovi roditelji, otac Andrija i majka Gina, imali su devetoro dece — pet sinova i cetiri cerke, ali su dva sina i jedna cerka umrli vrlo rano. Tri cerke Verka, Nada i Milica bile su udate u Beogradu, gde su živele sa svojim porodicama sve do kraja života. Sahranjene su u Beogradu u svojim porodicnim grobnicama. Tri sina Dragiša, Dragoljub i Lazar, ostali su u Kragujevcu. Tu su živeli, radili, umrli i sva trojica su sahranjena u zajednickoj porodicnoj grobnici na gradskom groblju u Kragujevcu. Karakteristicno je da su svi umrli relativno mladi i da niko od njih nije doživeo duboku starost.

Dragišini roditelji su bili slabijeg imovnog stanja, pa je on, sa navršenih 16 godina, odlucio 1932. godine da krene pešice iz Kragujevca na put, da bi, kako je on govorio, „narod cuo njegovu muziku“, noseci sa sobom „samo jednu staru, skršenu gitaru“. Putujuci kroz Srbiju, nastaju njegove pesme: „Teško mi je Šumadiju ostaviti“, „To je moja Šumadija“, „Siromah sam druže“ i druge. Ova poslednja je, na neki nacin, autobiografska i odslikava njegov životni put. Narod sa oduševljenjem prihvata nove pesme. Put ga vodi dalje u Bosnu, gde pocinje da piše bosanske sevdalinke i tu nastaju njegove pesme trajne vrednosti, kao što su: „U lijepom starom gradu Višegradu“, „Iz Bosne se jedna pesma cuje“, „Prodoh Bosnom kroz gradove“, „Bosanske me pesme zaniješe“ i brojne druge, a narod, na ovim prostorima, sa velikim žarom prihvata nov Dragišin stil. Posle dužeg boravka u Bosni, po varošicama i gradovima, Dragiša nastavlja putovanje i stiže u Dalmaciju, gde sada, inspirisan novim motivima — morem, brodovima i lepim primorkama, odmah pocinje sa pisanjem i komponovanjem, pa tu nastaju nova dela: „O lipa ti neznanko“, „Kad si bila mala Mare“, „O brodicu beli“, koje Dalmatinci prihvataju sa velikim oduševljenjem.

Loading...

Naime, ove pesme brzo pronalaze svoje mesto u muzici toga vremena i ubrzo postaju „izvorne“, „kultne“, što je bio osnovni razlog nepoznavanja i nepriznavanja autorstva ovih pesama. Ništa bolja situacija nije bila ni u drugim krajevima bivše Jugoslavije, a posebno u Srbiji, gde su mnoge pesme, zbog svoje lepote i vrednosti i opšteg prihvatanja, smatrane „narodnim“ pesmama, ciji autor nije poznat. Time je Nedovicu bilo uskraceno njegovo autorsko pravo na svojim pesmama.

Posle više godina, Dragiša se vraca u Srbiju i nastavlja sa pisanjem, sada sa velikim životnim i umetnickim iskustvom. On je bio covek inspiracije. U odredenom trenutku nalazio je motive za pisanje pesama, pa je reci, koje su tada navirale, zapisivao gde, kada i na cemu je to mogao: sam ili u društvu, u kuci ili kafani, ujutru ili uvece, na izletu sa porodicom ili prijateljima i kolegama, na kovertama od pisama ili obicnim papiricima, na nekom kartonu koji se tu zatekao i slicno. A posle je sve to ponovo prepisivao, menjao, ulepšavao, pravio nove verzije i dovodio do savršenstva. Bio je pun mašte i novih ideja.

Dolazi rat, okupacija, a Dragiša sa velikim brojem Kragujevcana biva izveden na streljanje 21. oktobra 1941. godine. Medutim, kada je došao red na njegovu grupu, on, kao vec poznati pisac, biva izdvojen i deportovan u Nemacku u Dormagen, gde kao zarobljenik provodi 4 godine. Kada se vratio iz zarobljeništva, u svoj rodni grad Kragujevac, biva razocaran, jer saznaje da je veliki deo njegovih tekstova uništen. No, to ga ne obeshrabruje, vec sa još vecim žarom nastavlja da piše i komponuje. Pojavljuju se i drugi kompozitori sa slicnim stilom, Dragiša stupa u kontakt sa njima, a kao rezultat njihove saradnje jeste osnivanje Prvog udruženja kompozitora i pisaca pesama i igara sa narodnim motivima.

Medutim, sudbina pocinje da se poigrava sa Dragišom i on 1950. godine oboljeva od tuberkuloze, pa nastaje njegova tužna pesma „Pluca su mi bolna, zdravlja više nemam“, koja ubrzo biva zabranjena za javno izvodenje, s obzirom da je, u to vreme, veliki broj mladih ljudi oboljevao od ove opake bolesti, pa je ova pesma izazvala nekoliko samoubistava. Naime, tada, za tuberkulozu nije bilo leka, sve do pronalaska penicilina, pa zahvaljujuci tome Dragiša biva spašen, ali ne zadugo. Godine 1959. postaje srcani bolesnik. Sada zna da je tu blizu kraj i krece da piše velikom žestinom, pa nastaju pesme: „O mom životu“, „Zašto pesme pevam“, „Pesma harmonici“ i druge.

U zimu, 31. januara 1966. godine prestalo je da kuca njegovo srce. Umro je od infarkta srca, u svom rodnom Kragujevcu.

Skroman, nenametljiv i pomalo zatvoren, Dragiša Nedovic, koga je život, kao što smo videli, zaista nemilosrdno šibao, skoro nikad nije govorio o svojim životnim teškocama i problemima. Tada bi bežao u carstvo svojih pesama, tako da nam je u njima ostavio, bezmalo, celu svoju biografiju. Zla sudbina ga je pratila od rodenja, pa sve do smrti. Jedino dobro koje je mu je u svom kratkom životu priroda podarila — bila je pesma, odnosno neizmerni pesnicki talenat. Iza sebe je ostavio neistraženu zaostavštinu ogromnog znacaja i veliki broj pesama koje se pevaju i dan danas, kao izvorna, narodna i starogradska muzika i pevace se dok postoji i poslednji Srbin.

Dragišina zaostavština, iako još uvek nesredena, predstavlja neizmerno blago, a pesme koje je napisao su za sva vremena i sve generacije. On je kroz svaku pesmu opisao ljubav, nostalgiju i razne dogadaje iz svog kratkog, ali burnog života. Samouk na gitari, muzicki neobrazovan, neškolovan, napisao je ogroman broj pesama. Sve ove pesme predstavljaju njegovu biografiju. Veliki broj njegovih pesama je nestao, izgubljen, pokraden ili uništen.

Stvaralacki opus ovog Kragujevcanina je mnogo bogatiji nego što se zna. Naime, ne zna se tacno da li je Dragiša Nedovic autor 400, 500 ili možda kako njegovi savremenici tvrde i citavih 800 pesama. Nadamo se da cemo i to uskoro saznati, a udruženje estradnih umetnika i izvodaca Šumadije „Kragujevac — koncert“, zalagace se za zaštitu svih njegovih autorskih dela, i davanja odgovarajuce novcane naknade njegovim naslednicima. Poseban akcenat stavice se na zaštitu Nedovicevih dela od šunda i kombinacije njegovih divnih tekstova i osrednjih aranžmana. Na sve nacine cemo se truditi da sprecimo primenu istocnjacke muzike i melosa, koji su strani našoj muzici, sa željom da se sacuva umetnicko blago Dragiše Nedovica i da se ispravi nepravda prema ovom veoma plodnom i izuzetno darovitom, autoru. Prvi koraci da ovaj veliki umetnik ne bude zaboravljen ucinjeni su 30. jula 1999. godine. Za poštovaoce Dragiše Nedovica, navodimo samo neke najpoznatije pesme, koje su, do nedavno, smatrane narodnim:

„U lijepom starom gradu Višegradu“, „Tekla reka Lepenica“, „Krca, krca nova kola“, „Smederevo, grade od starina“, „Kome šumiš, oj Moravo“, „Negde u daljini pogled mi se gubi“, „Na Moravi vodenica stara“, „Karanfil se na put sprema“, „Šumadijo rodni kraju“, „Kosio sam seno, dole kraj Morave“, „Grošnica“, „Bašto moja, puna li si cveca“, „Siromah sam druže“, „Harmoniko moja, suzom nakvašena“, „Ajd’ d’ idemo Rado“, „Jesen prode, ja se ne oženi'“, „Jutros mi je ruža procvetala“, „Lepe li su nano, Gružanke devojke“, „Stani, stani Ibar vodo“, „Obraše se vinogradi“, „Prodoh Bosnom, kroz gradove“, „Pluca su mi bolna“, „Stade se cvece rosom kititi“, „Ja posadih jednu ružu belu“, „Ja ne žalim oci svoje“, „Ništa lepše od naše seljanke“, „Lepo ti je biti cobanica“, „Zasviraj mi, stara frulo“, „Pesma harmonici“, „Ako pitaš srce moje“, „Tanko, Tanko Tankosava“, „Vidiš majko ono gore selo“, „Dragobraco“, „Ima jedno selo Beloševac“, „Koricani (Sretoh Danu kraj vajata)“, „Teci teci hladna Jesenice“, „Tebi moja Šumadijo“, „Što da žalim mladost svoju“ i mnogo, mnogo drugih.

U razgovoru sa brojnim sagovornicima, koji su bili savremenici i bliski saradnici Dragiše Nedovica, dobio sam uveravanja da je on autor i pesme „Tekla reka Lepenica“. Sam Aleksandar, Dragišin sin, nije mogao pouzdano da kaže nešto više o ovoj pesmi, ali mi je rekao da su mnogi njegovi prijatelji tvrdili da je ova pesma, upravo, Dragišina. Medutim, ona nije pravno zašticena, niti je on u zaostavštini posedovao njen notni materijal. Ali, ako se pažljivije sagleda Nedovicevo stvaralaštvo, onda se može uociti da je i ova pesma njegova i da je doživela sudbinu nekih drugih pesama koje nije pravno zaštitio.

Naime, sam Nedovic je imao mnogo motiva za pisanje, ali je veliki broj pesama posvetio rekama. Možemo slobodno reci da je on bio opsednut njima. Do takvog zakljucka se dolazi kada se navede samo nekoliko njegovih najpoznatijih pesama: „Stani, stani Ibar vodo“, „Na Moravi vodenica stara“, „Kosio sam seno dole kraj Morave“, „Pokraj Ibra, mala varošica“, „Kome šumiš, oj Moravo“, „Igra kolo kraj Nišave“, „Zarudela zora na Moravi“, „Beograde, grade na Dunavu“, „Odrast’o sam dole, kraj same Morave“, „Teci, teci hladna Jesenice“ i mnoge druge. Otuda bi nelogicno bilo da Dragiša nije posvetio pesmu reci koja protice kroz njegov rodni Kragujevac, kako je on govorio, „grad, gde je kao dete cuo prvu pesmu i u kome je poceo pisanje i komponovanje pesama“. Poseban detalj, koji ukazuje da je ovo Dragišina pesma jeste stih u samoj pesmi, koji glasi:

„Tu mi Rada,

tu mi, tu mi Rada, platno beli“

Naime, mnogi Nedovicevi saradnici i prijatelji tvrdili su da su ovi stihovi bili posveceni njegovoj cerki Radi (Radoslavi), rodenoj 1951. godine, prema kojoj je on gajio neizmernu ljubav i koja je, takode, bila veoma muzikalna. Imala je predivan glas i osvajala je nagrade na brojnim takmicenjima. Oni tvrde, da je i pesma „Ajd’ d’ idemo Rado“, takode, posvecena istoj osobi. O tome posebno mogu da posvedoce inženjer Dragan Gavrilovic, koji je zajedno sa Dragišom bio clan Kulturno-umetnickog društva „Svetozar Markovic“ i koji je Dragišu pratio na harmonici, notirajuci njegove tekstove i melodije. On kaže da je pesma „Tekla reka Lepenica“ nastala u nekoj verziji pre Drugog svetskog rata, da je ova konacna, snimljena verzija pevana u Kragujevcu, mnogo godina pre svog objavljivanja, a da sama melodija, tekst i ritam ukazuju, nedvosmisleno, da je pesma Dragišina. Medutim, Dragiša nikada nije govorio o ovoj pesmi, iako je to bila „himna“ koja je zaživela u narodu. „Nikada nismo ni pitali Dragišu, da li je on njen autor, ali ja znam da on sigurno to jeste“ — kaže inženjer Dragan Gavrilovic – Gane.

Ove Ganetove reci, potvrduje i Rade Bajic, jedan od legendarnih pevaca naše muzike, koji se, upravo, proslavio sa Nedovicevim hitovima: „Ti me spremaš, mila majko“ i „Odrast’o sam dole, kraj same Morave“. U razgovoru sa njim, dobio sam uveravanje, da je to Nedoviceva pesma i da to znaju svi stariji muzicari. „Tu nema nikakve dileme“ — kaže Bajic.

U manje poznate pesme, koje su nastale kao rezultat Nedovicevog putovanja širom nekadašnje Jugoslavije, spadaju: „Split“, „Bilo je to na moru“, „U Opatiji“, „Korcula“, „Jadrane plavi“, „Dubrovnik“, „Na Jadranu“, „Na Hvaru“, „Kraj Kaštela“, „Na Rabu“, „Nad Mostarom kiša lije“, „Pevaj Bosno“, „Na obali Drine“, „Nad Rovinjem“, „U mom gradu Sarajevu“, „Magdo mori, Magdaleno“, „I otidoh“, „Jano mori“, „Kad si bila mala Mare“, „O lipa ti neznanko“, „Iz Bosne se jedna pesma cuje“ i mnoge druge, za koje ce se, tek cuti.

Kao što se iz navedenog, suviše kratkog, spiska nekoliko najlepših Dragišinih pesama može videti, on je bio svestran i svojevrstan umetnik. U njegovom stvaralaštvu zastupljeni su brojni melosi: srpske narodne pesme opšteg karaktera, srpske narodne pesme sa specificnim šumadijskim melosom, tzv. šumadijske pesme, dalmatinske i bosanke pesme, romanse, gradske pesme i šlageri. Medutim, pored ovih pesama, on je pisao i balade, umetnicku poeziju, poeme i drugo, ali, s obzirom da ga je iznenadna smrt prekinula u poslu oko sredivanja njegovog stvaralackog opusa, Dragiša Nedovic je iza sebe ostavio stotine svojih pesama bez potpune, a neke i bez bilo kakve evidencije. Dobivši prve honorare od snimljenih ploca sa pesmama komponovanim na njegove tekstove, Dragiša je zapoceo pripreme na sredivanju svojih pesama po vrstama i vremenu nastanka, što bi mu olakšalo i omogucilo izdavanje pesmarica i snimanje novih ploca, ali ga je, prerana smrt, sprecila u tome. Zbog toga je potreban veoma dug strucan i strpljiv rad na istraživanju i sredivanju njegove umetnicke zaostavštine. Njegovi savremenici tvrde da je bilo slucajeva prisvajanja njegovih pesama, prekrajanja tekstova i nepriznavanja autorstva na pojedinim delima. Otuda je bio veoma nepoverljiv prema ljudima, pa je svoje pesme i melodije zapisivao, ne na papiru, nego, u svojoj glavi. Tako je i veliki broj nepoznatih pesama, „jednog od najplodnijih stvaralaca naše narodne muzike“, otišao sa njim u grob.

Njegovo ime je, od tada, pa sve do izlaska feljtona o njemu u „Glasu javnosti“, uglavnom, bilo prekriveno velom zaborava. Kako je rekao autor ovog feljtona, novinar Dragan Alempijevic: „Pored nacionalnog ravnodušja, pokazalo se da je bilo i ljudi koji su želeli da Nedovic ode u zaborav, jer su još pre 27 godina precutali veliku istinu o narodnom pesniku. Njegove pesme to jednostavno nisu dozvolile“.

*Prof. dr Dragan Bataveljic | DRAGIŠA NEDOVIC — ŽIVOT I DELO — 1916—1966 Tekstopisac i kompozitor narodne muzike

Izdavac: Udruženje estradnih umetnika i izvodaca Šumadije „Kragujevac — koncert“ | Kragujevac, decembra 2003*

2. AUTENTICNOST  PESAMA

Ime Dragiše Nedovica (1916—1966), narodnog pesnika iz Kragujevca, konacno dobija svoje mesto u nacionalnoj istoriji. Posle serijala tekstova u našem listu o Nedovicu, u petak 30. jula, u ulici Toze Dragovica, gde se nalazi njegova porodicna kuca, održace se manifestacija „Dani Dragiše Nedovica“, koja ce ubuduce biti tradicionalna. Istog dana, na njegovoj porodicnoj kuci bice otkrivena spomen — ploca. Obe inicijative pokrenuo je „Glas“ svojim pisanjem o zaostavštini velikog narodnog pesnika, koji je napisao nezaboravne pesme i sevdalinke.

Kada smo krenuli sa pisanjem o Nedovicu oktobra prošle godine, vecina ovih pesama slovila je za tradicionalne, a o životu autora, gotovo da se nije znalo ništa. Jedino su se stariji Kragujevcani secali Nedovica kao galantnog gospodina, koji je pisao pesme. Cak i njegov sin Aleksandar, koji danas živi u Kragujevcu nije imao potpunu sliku oceve biografije, kao ni stvaralaštva.

— Kada su se pojavili tekstovi u vašem listu, poceli su da mi se javljaju ljudi iz svih krajeva zemlje; a tada samo poceo da otkrivam i mnoge meni nepoznate stvari iz ocevog života. Kada je umro, imao sam 12 godina, mnogo je pesama nestalo. Jedan njegov prijatelj iz Beograda poslao mi je brdo materijala iz koga sam saznao da je moj otac kroz pesme opisivao i prepevao svoj život. Zahvalan sam „Glasu“ zbog svega — kaže Aleksandar.

Dragiša Nedovic je roden 1916. godine u siromašnoj gradskoj porodici od oca Andreje i majke Gine. Sa svojih 16 godina, kako piše u uvodnoj reci knjige koja ce se uskoro pojaviti u štampi, odlucuje se da krene peške iz Kragujevca na put „kako bi narod cuo njegovu muziku“. Sa sobom nosi samo gitaru. (U to vreme nastala je i kultna pesma „Siromah sam druže/ nigde ništa nemam/ samo jednu staru/ skršenu gitaru, koja je proslavila Miodraga Bogdanovica). Put ga odvodi u Bosnu, gde piše bosanske sevdalinke; „U lijepom starom gradu Višegradu“, „Iz Bosne se jedna pesma cuje“, „Bosanske me pijesme zaniješe“, „Prodoh Bosnom kroz gradove“.. koje su zanavek ostale medu bosanskim brdima.

Posle Bosne put ga vodi u Dalmaciju gde inspirisan morem i brodovima piše pesme „O lipa ti neznanko“, „O brodicu beli“, „Mare mare, srico moja“ (Kad si bila Mala Mare).

Nekoliko godina kasnije vraca se u Kragujevac. Upisuje Gimnaziju, ali kako nije imao para za školovanje, završava Mašinsku školu — smer mašinbravar. U Kragujevcu ga zatice Drugi svetski rat. Izveden je na streljanje u Šumaricama, ali ga jedan od Nemaca prepoznaje kao kompozitora i biva deportovan u nemacki grad Dormagen. U Dormagenu kao ratni zarobljenik provodi cetiri godine. Vraca se u rodni grad i, razocaran, saznaje da je veliki broj njegovih tekstova uništen.

Poseban pecat koji ce ostaviti u istoriji muzike, ogledace se i u velikoj zaostavštini od preko 400 pesama, bez koje danas ne prode ni jedna svetkovina u Srbiji; svakodnevno se mogu cuti na Baš Caršiji, kao i u dalmatinskom primorju.

Logicno je da se onda postavlja pitanje kako je i zašto ime velikog pesnika prekriveno velom zaborava, mada njegov odgovor, pre svega zadire u nacionalno ravnodušje kojem smo prema sopstvenoj istoriji kao narod skloni. Sa druge strane, dobri poznavaoci naše muzicke istorije skloni su uverenju da je Nedovic kao samouk muzicar bio žigosan „kao mašinski radnik“, što je posebno rabljeno u vreme socializma. A taj mašinski radnik spevao je besmrtnu pesmu „U lijepom staru gradu Višegradu“, koje se, kao to rece jedan njegov prijatelj „ne bi postideo ni sam Aleksa Šantic“.

Ova pesma, koja za vecinu ljudi i danas slovi kao izvorna, napisana je 1936. godine i zašticena pod imenom „Jutros rano slušam“. Po prvi put ju je otpevao Himzo Polovina, najpopularniji bosanski pevac sredinom pedesetih godina. Ali više od 60. godina ova pesma pevana je oskrnavljena, jer je iz nje izbacena strofa u kojoj se govori o njegovom povratku u Srbiju:

Ustaj isprati me moram da putujem. 

U Srbiju idem svome rodnom gradu,

za tobom cu Kiko vecno da tugujem,

zašto sam te samu ostavio mladu?

*Dragan Alempijevic | 29.07.1999 | Glas javnosti*

KAKO SU HRVATI POKRALI NEDOVICA

Da su Hrvati imali Dragišu Nedovica verovatno bi danas u njegovu cast bio podignut spomenik u centru Zagreba

Legenda naše muzike Bora Dugic predložio je još pre dvadeset godina da se Dragiši Nedovicu podigne spomenik u centru Kragujevcu!

To nije ucinjeno.

Kako to rece jedan njegov prijatelj, da su Hrvati imali Dragišu Nedovica verovatno bi danas u njegovu cast bio podignut spomenik u centru Zagreba.

To potvrduje i preko 480 pesama i prava poetska riznica, u kojoj se kriju mnogi hitovi naše muzike za koje danas vlada opštenarodno uverenje da je rec o izvornim pesmama. Nedovic je napisao cuvenu sevdalinku „U lijepom starom gradu Višegradu“, zatim i mnoge druge „bosanske“ pesme — „Prodoh Bosnom kroz gradove“, „Iz Bosne se jedna pesma cuje“, itd.

Zanimljivo je da je Nedovic i autor mnogih dalmatinskih i hrvatskih pesama, koje se odavno svojataju kao „hrvatsko narodno stvaralaštvo“ — „Kad si bila Mala Mare“, „Jadrane plavi“, „O lipa ti neznanko“, „O brodicu beli“, „Sinoc u Splitu“, samo su neke od pesama bez koje bi naši bivši susedi teško zamislili svoj nacionalni melos. Ali kako danas ubediti Hrvate ponosne na njihovu „tisuc’ljetnu“ tradiciju da je neke od najlepših i kultnih dalmatinskih pesama napisao Šumadinac?

Srpska štampa zabeležila je kako je kao lajtmotiv pesme „O lipa ti neznanko“ koju i danas rado pevuše mnogi „marini“ („O lipa ti neznanko/ Iz kojeg si grada/A ca ceš ti u Splitu/ Ca tražiš tamo vraga?“) zaslužan jedan dogadaj iz 1939. godine. Naime, bogata Amerikanka zaljubljuje se u „lepog i kršnog Dalmatinca“, koji se sa njom ženi i želi da napusti rodni kraj. Tom njegovom cinu žestoko se protivi okolina. („Ovo je naše more/ Naši su momci iz Splita/ A ne za lipu neznanku/ Što belim svitom luta“). Sve se odigralo u gradu Splitu, gde je Nedovic otputovao posle Bosne.

Druga pomenuta pesma koja je još za Dragišinog života prisvajana od strane Hrvata jeste „Kad si bila mala Mare“. Ova „hrvatska nacionalna pesma“ nastala je, kao i „O lipa ti neznanko“, pre Drugog svetskog rata, dok je pocetkom pedesetih objavljena u pesmarici „Mala lira“ u izdanju i redakciji Dragoljuba Dakica iz Beograda. Pesma je objavljena pod naslovom „Mare, Mare, sreco moja“, a pod ovim imenom je i zašticena u srpskom Savezu autora narodne muzike.

U jednoj prepisci na relaciji Zavod za zaštitu malih autorskih dela (ZAMP) SR Hrvatske — Zavod za zaštitu autorskih prava malih izvodaca u Beogradu — Dragiša Nedovic iz 1962. godine potegnuto je pitanje autorstva pesme „Kad si bila mala Mare“.

Direktor poslovnice ZAMP u Hrvatskoj Ivan Demeter uputio je pismo Zavodu u Beogradu i postavio pitanje originalnosti pesme „Kad si bila mala Mare“. Demeter u ironicnom kontekstu piše Beogradu: „Pošto je pomenuti autor sebe prijavio kao kompozitora i autora teksta dela u pitanju, to izvolite pribaviti od njega notni materijal i tekst da bi mogli pristupiti utvrdivanju cinjenicnog stanja“. Nadležni iz Beograda obratili su se Nedovicu, da bi Dragiša odgovorio:

— U vezi vašeg pisma od 26. juna 1962. godine, na osnovu potražnje poslovnice za NR Hrvatsku u kome se potražuje original pesme „Kad si bila Mala Mare“ smatrao sam za hitno, ali s obzirom da sam bio na putu, danas sam u mogucnosti da to ucinim. Samo me cudi i iznenaduje gde su bili drugovi još pre 25 godina kada je u Hrvatskoj bila poznata ova moja pesma. Pa ipak ja kao Srbin živeo sam nekada tamo i pisao i komponovao mnogo, mnogo hrvatskih, to jest dalmatinskih pesama i to cu uvek biti u stanju da im dokažem — u potpisu Dragiša Nedovic, pisac i kompozitor.

Kruna otimanja 

Nekoliko decenija posle Dragišine smrti Hrvati su svoje namere sproveli u delo. Pred raspad SFRJ 1989. godine „Jugoton“ je objavio nekoliko publikacija „50 najlepših narodnih i izvornih pesama“. Pesma „Kad si bila mala Mare“ je vec tada dobila status izvorne, pošto Nedovic nije potpisan kao autor. Otimanje je krunisano pre nekoliko meseci kada je simfonijski orkestar „Radio Zagreba“ snimio ovu pesmu, pošto je prethodno prekomponovana. I pored vrsnog i nespornog muzickog umeca clanova orkestra, pesma je, jednostavnim recima — unakažena.

*Dragan Alempijevic | 30.07.1999. | Glas javnosti*

STANI, STANI, IBAR VODO…

Veoma poznate srpske narodne pesme, ali i bosanske i dalmatinske, napisao Šumadinac Dragiša Nedovic, a knjigu o njemu profesor dr Dragan Bataveljic

Sada su po Srbiji u modi razni televizijski kvizovi, pored ostalog. Po našem saznanju, još nije postavljeno pitanje o autorstvu poznatih, da ne kažemo legendarnih, srpskih narodnih pesama, romansi i sevdalinki. Narod ili tekstopisac i kompozitor narodne muzike? Ko je to stvorio „Stani, stani Ibar vodo“, „Lepe li su, nane, Gružanke devojke“, “Obraše se vinogradi dole kraj Topole“, „Na Moravi vodenica stara“, ali i „U lijepom starom gradu Višegradu“, „Prodjoh Bosnom kroz gradove“, pa i onda „Kad si bila mala Mare“, „Korcula je morski cvit“, „Split“ i druge. Srpske, bosanske i dalmatinske.

Sve ih je, a ima ih još oko hiljadu, stvorio sasvim neobicni Kragujevcanin Dragiša Nedovic. Boem, osobenjak i siromašak. Hodao je obalama Lepenice, sa onim šeširom, kao Tin Ujevic. Rodio se ovde 1916, a umro jedne januarske noci, pred put za Beograd, samo pedeset godina kasnije.

PESMA — UTEHA I LEK

„O mom životu malo kogod znade. Da li sam sretno provodio vek. Živeo sam druže, u vecitoj bedi. Pesma mi je bila uteha i lek“, ispisao je svojerucno 6. decembra 1952. godine, on koji je „pisao od malih nogu, od kada je naucio da piše“.

O njemu je knjigu napisao Kragujevcanin, profesor dr Dragan Bataveljic.

— Veoma mali broj naših sugradjana, a i šira javnost, znaju da je Nedovic, Kragujevcanin, autor pesama koje su nezaobilazne na svim našim veseljima, koncertima i drugim skupovima: „Jesi l’ cuo mili rode“, „Harmoniko moja“, „Siromah sam, druže“, „Kome šumiš, oj Moravo“, „Kosio sam seno dole kraj Morave“, „Obraše se vinogradi“, „Krca,krca nova kola“, „Aj d’ idemo Rado“, „Jutros mi je Ruža procvetala“, „Lepo ti je biti cobanica“ i stotine drugih.

Izdavac monografije o Nedovicu je Udruženje estradnih umetnika i izvodaca Šumadije „Kragujevac koncert“, a njen recenzent godinama naš najpoznatiji frulaš Bora Dugic, još jedan od ovakvih Kragujevcana.

— Dragiša nije pisao po narudžbi, vec po inspiraciji. Njegovo delo mora da se nastavi, tako što cemo podsticati talentovane ljude da produže tamo, gde je on stao. Još 1982. godine predstavljao sam Jugoslaviju na Festivalu podunavskih zemalja u Novom Sadu. Za pocetak spleta koji sam izvodio izabrao sam Dragišinu pesmu „Stani, stani Ibar vodo“ i doživeo ovacije sa svih strana, od publike i strucnjaka. Nedavno sam je izvodio i na koncertu u Sidnejskoj operi, pošto je stalno na mom solistickom repertoaru —  kaže Bora Dugic.

S MUZIKOM KROZ JUGOSLAVIJU

Tako je, pre vise godina, u ovdašnjoj dvorani „Šumadija“ održana prva manifestacija, nazvana „Dani Dragiše Nedovica“. Tada je na njegovoj rodnoj kuci u starom kragujevackom naselju Palilule postavljena spomen ploca. Nedoviceve pesme pevali su mnogi od najpoznatijih estradnih umetnika. Nazvan je najplodnijim tekstopiscem i kompozitorom naše narodne muzike, a sve ovo proglašeno za kulturni dogadaj.

Sada još iz Bataveljiceve knjige, doznajemo da su Dragišini roditelji Gina i Andrija imali devetoro dece —  pet sinova i cetiri cerke. Dva sina i jedna cerka umrli su vrlo rano. Tri cerke —  Verka, Nada i Milica —  bile su udate u Beogradu, gde su živele sa porodicama. Tri sina, Dragiša, Dragoljub i Lazar, ostali su u Kragujevcu. Tu su živeli, radili. Niko od njih nije doživeo duboku starost.

Dragiša je još kao 16-godišnjak, krenuo pešice iz Kragujevca, kao siromašan, nameran da narod cuje njegovu muziku. Stigao je u Bosnu, pa u Dalmaciju. Tu su mu brodovi, more i primorkinje postali inspiracija. Mnogo godina kasnije, kad se vratio kuci, morao je da dokazuje —  i dokazao —  da je „Kad si bila mala Mare“ njegova pesma. Bez sumnje.

Bez sumnje je i da je profesor dr Dragan Bataveljic, autor knjige o Nedovicu, vec godinama i muzicar. On je harmonikaš i stalni clan jednog orkestra iz Niša. On, a i njegov izdavac, procenjuju da ce tek biti novih knjiga o Dragiši Nedovicu, šumadijskom Tinu, kako se cini posle nepune cetiri decenije od odlaska pesnika i samotnjaka iz kragujevackih Palilula. O njemu su mnoge redove ispisali i mnogi njegovi saradnici, prijatelji i poznanici.

„Ovo je istinita životna stvarnost“, pisao je davno Nedovic, kao da je sve to predosecao.

*Tekst: Dragic Lazic Politika*

Autor:  Ljiljana Lukic

 

Post Author: Kragujevčani

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *