ŽELELA SAM DA ME NEMA, DA NESTANEM SA ZEMLJE: Mladi u Srbiji sve češće pokušavaju da se UBIJU, a stručnjaci nam otkrivaju prave RAZLOGE njihovog OČAJA!

Spread the love

Samoubistvo je drugi uzrok smrtnosti osoba među mladima između 15 i 29 godine oba pola

Prema proceni Svetske zdravstvene organizacije, godišnje u celom svetu umre oko 800.000 ljudi zbog samoubistva. Suicid je jedan od najvećih svetskih javno zdravstvenih problema, ističe se u izveštajima Svetske zdravstvene organizacije.

Procenjuje se da su pokušaji samoubistva oko 20 puta češći nego izvršena samoubistva. Iako su stope samoubistva tradicionalno bile najviše u populaciji starijih osoba muškog pola, stope suicida među mladim ljudima su u toj meri porasle da su oni postali grupa pod najvećim rizikom u jednoj trećini svih zemalja.

Takođe, samoubistvo je drugi uzrok smrtnosti osoba među mladima između 15 i 29 godine oba pola.

Mentalni poremećaji (naročito depresija i zloupotreba psiho aktivnih supstanci) su povezani sa više od 90% svih slučajeva samoubistava.

Međutim, ne treba izgubiti iz vida da je samoubistvo kompleksni fenomen koji je rezultat različitih sociokulturnih i ličnih faktora, te da se rizik od samoubistva povećava u periodima socioekonomskih, porodičnih i individualnih kriza (npr. gubitak voljene osobe, prekid emotivne veze, gubitak posla ili imovine, kriza identiteta i sl.).

Na jednom od foruma na kojima ljudi prepričavaju svoja iskustva na ovu temu, naišli smo na mnogo primera gde oni koji pate od depresije pokušavaju da reše problem putem interneta.

Ovo je jedan od njih.

Pre par godina sam pokušala da se ubijem, progutala sam pilule, i nadala se da ću upasti u čisto ništavilo. Sve što sam želela je da nestanem, da me nema. To bi značio i kraj svim mojim mukama. Ne bih više slušala svađe mojih roditelja, ne bih imala pristisak da završim fakultet u roku, da imam dečka, dovoljno para i da budem srećna „na silu“. Niko ništa od mene više ne bi očekivao, i svim mojim mukama bi došao kraj. Međutim, stvari se nisu odvijale kako sam zamislila jer očigledno nisam popila dovoljno lekova, a mama me je zatekla u nesvesti. Nakon odlaska u Hitnu, ispirali su mi želudac i tako mi spasili život. Bilo me je jako sramota od mojih roditelja, prijatelja, a na fakultet nisam išla mesec dana. Nakon hospitalitzacije, vratila sam se normalnom životu, ali i dalje imam one periode „duboke tuge“ kada ne vidim izlaz. Imam prepisanu terapiju zbog depresije, idem kod psihijatra jednom nedeljno, i stanje mnogo bolje nego što je bilo. To kroz šta sam ja prošla je čist pakao, napisala je jedna od devojaka koja je preživela sopstveni pokušaj samoubistva.

Katarina Stojanović Kostić, volonter centra Srce i diplomirani psiholog kaže za Espreso kako osobe koje im se obraćaju za pomoć, oni definišu kao klijente, a ne pacijente.

Ovo je bitno i iz proste činjenice, da postoji zabluda da samo ljudi sa mentalnim poremecajima razmišljaju o samoubistvu. Ipak, istraživanja su pokazala da samoubistvo, naravno moze da prati neka stanja kod mentalnih poremećaja, ali u veoma velikom broju slučajeva, iako su ove osobe izuzetno nesrećne, one nisu samim tim i duševno bolesne. Takođe je veoma važno istaći jos jednu čestu zabludu, a to je da osoba koja želi da se ubije, o tome ne priča. To je veoma opasna predrasuda jer se tako može olako shvatiti neko kome je teško i ko otvoreno trazi pomoć, govoreći da ce da se ubije. U stvari, od deset osoba koje se ubiju, osam daje definitivna upozorenja o svojim suicidnim namerama, kaže ona i dodaje da se osobe koje žele da počine samoubistvo često povlače se u sebe i ne komuniciraju sa drugima, a ranije su bili drustveno aktivni. Ili suprotno, obično su bili su povučeni u sebe, a sada su krenuli vise da izlaze, preterano su aktivni… Znači, menjaju uobičajene načine ponašanja. Sa druge strane, neki jasno govore da već imaju gotove ideje o tome kako da izvrše samoubistvo. Ona je navela još neke „simptome“ da osoba želi da okonča sebi život:

Možemo da primetimo da kreću da završavaju poslove i obaveze za života, opraštaju se, poklanjaju dragocene stvari najmilijima. Čujemo ih često da govore da se osećaju izolovano i usamljeno Ili izražavaju osećanja neuspešnosti, beskorisnosti, potištenosti, beznađa i gubitka samopoštovanja, osnovne životne filozofije.
Pokazuju znakove depresije, poremećaja spavanja, gubitak apetita, interesovanja za svakodnevne aktivnosti. Stalno se zadržavaju na problemima za koje ne postoje rešenja. Prave testamente, uzimaju životno osiguranje ili vrše neke druge pripreme pred smrt (na primer, kazivanje posljednje želje nekome ko je blizak, priprema sahrane…)
Ona napominje kako je ovo i dalje tabu tema. Kaže kako ljudi iz okoline, iako mozda vole tu osobu, stalo im je do nje, iz neznanja izbegavaju ove teme, ućutkujuci osobu i govoreći joj da „nije tako strašno“, „proći će, „ne treba tako da misliš, „život je lep“…i tako, bez obzira što imaju najbolje namere, umesto da pomognu, oni oosobi poručuju da omalovažavaju njene probleme, da im nije važna, da ih to opterećuje, da jednostavno ne razumeju.

Katarina Stojanović Kostić napominje kako je važno „biti tu i za ove ljude“, pružiti im šansu da pričaju o tome što ih muči, pa i o njihovim razmišljanjima o samoubistvu. Važno im je da je nekome stalo do njih i da je spreman da čuje kako im je i zašto se tako osećaju. Važno je da se u tim teškim trenucima nikako ne osuđuju za to sto osećaju i da im se nikako ne kaže – „Ma biće sve u redu, ništa ti ne brini.. .Samo se ti smej i veseli… Hajde da pričamo viceve“, objašnjava ona.

Ističe da ljudi ne smeju da se boje da pričaju o samoubistvu.

Postoji i zabluda da ako je osoba sucidna, ona je u potpuno rešena da umre.

To nikako nije tacno. Njima je teško i uglavnom zele da prestane to mučenje koje doživljavaju vec duži period. Oni ne žele da se ubiju zato što misle da će im to doneti nesto divno i dobro. Mnogi su neodlučni u vezi sa življenjem ili umiranjem,“kockaju se sa smrću”, i tako vape za pomoci drugih jer sami ne znaju kako da reše svoje probleme. Zato je veoma važno slušati pažljivo osobu, bez osuđivanja. Otvoren razgovor o njenim osećanjima može smanjiti mogućnost da će ta osoba pokušati da izvrši samoubistvo, kaže ona i dodaje:

Bitno je napomenuti, da je u redu da potrazite pomoć, ako sami ne znate kako da razgovarate sa osobom kojoj je tako tesko da govori da hoće sebi da oduzme život. Nisu svi ni spremni, ni obučeni da to rade na pravi način, pa je zato u redu da preporučite, a možda i da zajedno potrazite pomoć nekog ko je stručan u ovoj oblasti, napominje ona.

Mentalni poremećaj, posebno depresija, potom šizofrenija, poremećaj ličnosti ili anksiozni poremećaj, kao i:

Alkoholizam i druge zavisnosti od psiho aktivnih supstanci. Hronična ili neizlečiva telesna bolest, naročito ako je udružena sa neizdrživim bolovima i patnjom. Psihička kriza (bilo da je izazvana gubitkom bliske osobe, prekidom emotivne veze, gubitkom posla, neuspehom u obrazovanju, porodičnim problemima itd., ili razvojnog karaktera – npr. adolescentska kriza). Pretrpljena trauma ili zlostavljanje. Raniji pokušaj samoubistva. Samoubistvo člana porodice ili prijatelja.

Iz Centra Srce iz Novog Sada, koji nudi pomoć kada su u pitanju krize i prevencija samoubistva kažu kako je pojava krize znak da naši postojeći mehanizmi prevladavanja nisu u stanju da savladaju problem sa kojim se suočavamo.

Najčešće se uzročnici javljanja psihičke krize dele u dve osnovne grupe: one vezane za rast, razvoj i smenu različitih životnih faza (razvojne krize) i one vezane za neke negativne spoljašnje dogadjaje kao što su bolest, gubitak, povrede, pretnje i drugo (situacione krize). Važno je istaći da kriza ne predstavlja bolest, već je to kratkotrajna psihička pometnja. Okosnicu stanja krize čine teskoba i depresivnost. Ukoliko se rešavanju krizne situacije ne posveti pažnja, to može dovesti do porasta tenzije i pojave anksioznosti, straha i osećanja bespomoćnosti. Ovi simptomi su praćeni brojnim telesnim smetnjama, a javljaju se i promene u ponašanju: slabija radna i intelektualna efikasnost, teškoće u komunikaciji i otežano obavljanje socijalnih uloga. Čovek u krizi je veoma često “poljuljan iz temelja” i neophodna mu je pomoć okoline.

U literaturi se za krizu često navodi da predstavlja i rizik i šansu. Bez kriza ne bi bilo ni psihičkog napretka ličnosti jer nam ona pomaže da prevazilazimo sami sebe, da se osnažujemo razvijanjem mehanizama i ponašanja kojima uspevamo da rešavamo probleme. Ipak, za tako nešto je podrška i pomoć od izuzetnog značaja, kažu iz centra.

Izvor: Espreso

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *