Ona je Sandra, ima 26 godina: Lekari su me uvodili u komu da bi mi olakšali smrt, a onda se desilo ČUDO!

U septembru ove godine biće tačno pet godina otkako je Sandra Živković iz Knjaževca (26) dobila nova pluća i novu šansu za život. Samo godinu dana nakon transplantacije popela se na najviši vrh planine Tupižnice – visok 1.160 metara.

Danas ova hrabra devojka, zaljubljenik u selo i prirodu, vodi kvalitetan i ispunjen život – privodi kraju studije i, dok čeka diplomu, radi, vodi blog o lepotama srpskih sela, organizuje akcije podrške donatorstvu, planinari… Sandrina životna priča, iako na momente teška i veoma bolna, potvrđuje da je život najveće čudo. Da je pobeda moguća i kada nam se učini da više nemamo za šta da se uhvatimo…

– Od rođenja imam cističnu fibrozu, genetsku bolest od koje najviše stradaju pluća i pankreas. U plućima se stvara sekret koji je sve teže izbaciti što ste stariji i ta velika količina sekreta me je i dovela do transplantacije pluća u 21. godini – priča Sandra.

Loading...

Svedok sam da se čuda dešavaju

Imala je i problem s pankreasom, onda se pojavio dijabetes, pa je od 18. godine insulin bio jedino rešenje.

– Trudila sam se da vodim normalan život. Kao mala igrala sam fudbal, u srednjoj školi odbojku. Naravno, uz inhalacije, vitamine, enzime uz svaki obrok i primanje inuslina.

Kada je bila u srednjoj školi, sve više vremena boravila je u bolnici, a fakultet ju je, kako sama kaže, „dokrajčio“.

– Od dve inhalacije dnevo, došla sma do šest, a kada morate da se inhalirate šest puta dnevno, onda to više i nije život. Kapacitet mojih pluća spao je na 25 odsto, pa te 2013. više nisam mogla ni da ustanem iz bolničkog kreveta.

U leto 2013. Sandra je jedva disala. Nije slutilo na dobro.

– Posle jedne veoma teške noći prebacili su me na intenzivnu negu. Polako sam se „gubila“, pa me lekari stavljaju u komu kako bi mi olakšali smrt. Moji roditelji, koji se nisu mirili s tim da im ćerka umire, izjasnili su se da žele da budu živi donori. Krenule su jurnjave i razne analize na koje su išli i oni i moj brat. Analize su pokazale da moj brat ne može da mi da deo pluća, ali da moji roditelji mogu, i tako smo i otišli u Beč na čuvenu AHK kliniku.

Sandra je bila u tako lošem stanju da nije smela da leti avionom. A onda se na dan operacije desilo čudo, o kome Sandra planira da napiše knjigu.

– Do klinike sam stigla sanitetskim vozilom pod rotacionim svetlom. Moji roditelji i brat stigli su u kliniku dan ranije radi dodatnih analiza. Međutim, u ponedeljak, neposredno pred operaciju, pojavila su se pluća koja su po prvim parametrima odgovarala meni iako su bila namenjena devojci iz Austrije. Lekari donose odluku da ta pluća, ipak, presade meni jer sam bila u komi i mogla sam da umrem u svakom trenutku, a ta devojka je bila u mnogo boljem stanju. Operacija je trajala sedam sati, a Sandri je potom trebalo nekoliko dana da dođe sebi.

*Foto: Privatna arhiva / Porodica svim srcem učestvuje u njenim aktivnostima

Pošto su mi mišići atrofirali zbog dvomesečnog ležanja na Institutu za majku i dete, a potom i 10 dana u stanju kome, nakon transplantacije morala sam da učim sve iz početka, kao malo dete. Da jedem, pričam, hodam… Nakon tri meseca u Beču Sandra se pred Novu godinu vraća kući, baš za svoj rođendan. Godinu dana nosila je masku gde god je išla, ali oporavak je, na sreću, išao u dobrom smeru.

– Nakon godinu dana rešila sam da pokrenem planinarski uspon u čast svog donora, a iz velike ljubavi prema prirodi i planinarenju. Nazvala sam ga na engleskom „In honor of my donor“, jer ne znam ko mi je donor, a engleski je univerzalan svetski jezik, a i zato što verujem da će ovaj događaj postati međunarodni. Ove godine uspon će biti organizovan peti put, 22. septembra na Tupižnici. Svake godine na ovom događaju Sandra promoviše značaj zaveštanja organa.

Želim da se bavim seoskim turizmom

Želja joj je da živi daleko od gradske vreve, u selu Bučje, podno Tupužnice, rodnom selu njenog oca. Da diše punim plućima dok joj pogled puca ka Rtnju i Staroj planini.

– Imam utisak da ljudima u Beogradu vreme prolazi u čekanju prevoza, gužvama, stresu… Moj dečko i ja planiramo da odemo u Bučje i da se bavimo seoskim turizmom, sušenjem voća i odgajanjem pasa.

Da nije bilo mog dečka, ne bih se ni ovom brzinom oporavila i sigurno ne bih imala elana za sve ovo što sada radim.

*Foto: Privatna arhiva / Da nije bilo dečka Draška, ne bi se, kako kaže, tako brzo oporvila

Nisu svi moje sreće

Prošle godine Sandra je pokrenula i manifestaciju „Tijanin pohod na Divčibare“, u čast drugarice s istom bolešću, koja je zbog komplikacija preminula sedam meseci nakon transplantacije.

– „Tijanin pohod na Divčibare“ ove godine se održava 3. juna u čast moje drugarice koja je volela ovu planinu. Veliku zahvalnost dugujem planinarskim društvima „Babin zub“ iz Knjaževca, koje mi pomaže oko mog uspona, i „Magleš“ iz Valjeva, koje mi pomaže u organizaciji pohoda na Divčibare.

iZVOR:

(BalkansPress / Žena blic.rs

Post Author: Kragujevčani

Loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *