KRENUO U KINU SA 35 EVRA U DŽEPU Kako je Bojan (23) sa malo para prošao EVROPU I AZIJU

Na ukrajinskoj granici zaustavili su ga kao špijuna, svirao je ukulele da bi zaradio za nastavak puta, pa ga još i prodao, volontirao za hranu… Bojan Stekić (23) je, uz neverovatne peripetije, prošle godine autostopom stigao do Kine. Sada se sprema za novu avanturu: u avgustu kreće u Iran, takođe autostopom.

Foto: privatna arhiva / RAS Srbija
Do Kine za 73 dana: Bojan Stekić

Autostopiranje uglavnom mami uzdahe i prisećanja dalekih generacija o tome „kako se nekad do mora putovalo“. Dok se mnogi plaše, nemaju vremena ili su lenji da iskušaju putničku sreću, Bojan baš to preferira, i uz veru u ljude prepušta se sudbini i putuje do najdaljih tačaka sveta.

– Svi misle da je za to potrebno mnogo hrabrosti, a nije tako. Nisam nešto posebno hrabar, samo treba čovek da krene. Kad počneš da stopiraš, samo misliš o tome gde ćeš spavati i šta ćeš jesti. Znam samo da svuda imaš dobrih ljudi, a na putovanjima mnogi stereotipi nestaju – priča Bojan.

Prva takva putešestvija počeo je 2013. godine, ali nešto uobičajenije, uz mesečnu kartu za voz po Evropi, u društvu rođenog brata.

– Obišli smo polovinu evropskih zemalja. Bilo je jako naporno, ali tada sam se zaljubio u to. Naredne godine išli smo zajedno autostopom po Evropi i tu sam utvrdio da sam stvarno lud za takvim načinom putovanja – nastavlja on.

Bojan je potom preko Rumunije, Moldavije, Ukrajine, Belorusije, Rusije i Mongolije stigao u Kinu za 73 dana i odatle se vratio, a za to, priča on, nije potrebno mnogo novca.

Foto: privatna arhiva / RAS Srbija
Na Kineskom zidu

Budžet mi je bio 150 evra, ali smo društvo i ja napravili žurku. Veče pre puta u novčaniku sam imao 35 evra. Dvoumio sam se da li da krenem. Nosio sam ukulele, pokušavao da sviram, pa sam nešto malo tako zarađivao. Nešto novca su mi mama i tata slali. Ipak, kada sam na putu, ne trošim mnogo, onoliko koliko i kod kuće, jer idem autostopom, pa ne plaćam prevoz, a preko sajtova nađem smeštaj za džabe – priča Bojan kroz osmeh.

Ukulele ostao na Bajkalu

Zarada od muzičkog performansa, iako slaba, tokom daljeg putovanja ispostavila se kao malo blago.

– Ostao sam na ostrvu Ojhon na Bajkalskom jezeru bez novca. Zvao sam brata veče pre puta do tamo i trebalo je da mi ujutru pošalje 100 dolara. Podignem ja tih 100 dolara i odem na Ojhon, a ostrvo na kojem sada žive šamani i budisti do pre desetak godina nije imalo ni struju, a i dalje nema menjačnice. Nisam znao šta da radim. Imao sam hrane za dva dana. Upoznao sam neku devojku i prodao ukulele za 1.000 rublji i tada nabavio punu kesu hrane, rešo, dve boce plina i opremu za kampovanje. I to mi je bilo dovoljno. Posle sam provalio da imaju internet kafe u kojem možeš da plaćaš karticom. Oni uzmu 20 odsto provizije, a meni daju keš. Sa tog ostrva otišao sam sa 100 dolara koje nisam ni načeo – kaže Bojan.

Špijun sa 10 evra

– U Ukrajinu sam ušao iz Transsinistrije, ruske pokrajine koja hoće nezavisnost, realtino blizu Krima, što je jako sumnjivo. Pitali su me koliko para imam, a ja sam imao 10 evra. Onda su me odveli u neku prostorijicu od nekoleko kvarata. Krenulo ispitivanje, gde idem, šta radim, gledali su pasoš. Na kraju su uzeli fotoaparat i gledali slike. Zatim sam im dao broj devojke u Kijevu kod koje je trebalo da odsednem, pa su je zvali, a ona nije bila dostupna – sleže ramenima komentarišući da ga je tad baš uhvatio maler.

Foto: privatna ahriva / RAS Srbija

Sat ili dva ispitivanja, nije siguran. A ko bi i bio kada ga stranci prekog pogleda ispituju.

– Na kraju su mi rekli da brišem i da više neće da me vide – priseća se Bojan.

Porodica u pripravnosti

Njegovi roditelji su još kada im je najavio put bili uznemireni.

– Kada sam im rekao šta planiram, umalo se nisu šlogirali. Onda smo napravili dogovor: ako se nešto loše dogodi, uvek imaš opciju da te deportuju, druga opcija bila je da mi odmah pošalju pare da se vratim, a treća da, ako je baš loše, brat doleti do mene – iskren je dvadesettrogodišnjak.

Do sad je imao sreće, kaže, a iskusio je ono što bez smelosti nikad ne bi.

– Šta sve nisam radio! Volontirao sam u nekom selu, kupao se u Belorusiji, kampovao, ni kašiku nisam imao pa sam je od drveta sam napravio… – nabraja Bojan.

Foto: privatna arhiva / RAS Srbija
„Upoznao sam mnogo dobre ljude“

U autostopu nema pravila

Podignut palac možete da držite od Beograda do Pančeva i da niko ne stane, ali i da za relaciju dugu sotinama kilometara nađete prevoz za pet minuta.

– Sve zavisi od mesta na kojem stopiraš. Treba pokušati na isključenjima sa puta, na pumpama gde možeš i da pitaš ljude dok toče gorivo. Sve zavisi, od Sankt Peterburga do Moskve stopirao sam dva dana, a za relacije od 600 kilometara pet minuta. Ali to sve relativno lako funkcioniše. Upoznao sam mnogo dobre ljude, koji su mi nudili i hranu i smeštaj i novac da pomognu. Bitno je samo uvek da pri sebi imaš vode i nešto hrane ako se nađeš u nekoj nedođiji – savetuje Bojan.

Velika torba koju nose bekpekeri pomalo deluje zastrašujuće po kičmu, ali nas uverava da nije tako.

Foto: privatna arhiva / RAS Srbija
„Bitno je da kod sebe uvek imaš vode i nešto hrane“: Bojan pod punom opremom

Kada sam merio ranac, imao je između 10 i 12 kilograma. Međutim to je bekpek, imaš i pojas na kukovima, te ti na nogama bude teret. Dok zaustavljam, nikad ga ne držim na leđima, spustim pored, a u gradu ostavim tamo gde odsedam i sa sobom nosim samo ranac – objašnjava on.

Ovaj Beograđanin odlučan je da živi kako želi i neretko menja sve u skladu sa tim, pa i reskira.

– Bio sam student stomatologije, ali sada sam završio prvu godinu studija fotografije. Ne znam zašto, to jednostavno nije bio moj život. Živim san, putujem, bavim se footgrafijom. Od 1. avgusta krećem u Iran preko Bugarske, Turske, Gruzije i Azerbejdžana – najavljuje Bojan novu avanturu.

Izvor: Blic

Post Author: Kragujevčani

Loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *