JELA JE SAMO JEDAN OBROK DNEVNO: Priča doktorke iz porodilišta zbog koje će vam poteći suze

Priča zbog koje će vam poteći suze… Ulazim u porodilište… Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se…

Babica mi prilazi i kaže:

-“Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sledećeg meseca, a beba je baš mala.”

Loading...

-“Kako se zoveš”, pitam i prilazim ženi.
-“Marina”, kaže jedva čujno.
-“Odakle si?”, nastavljam sa pitanjima.
-“Odavde“, kaže, “tu sam se udala“.
-“Dobro Marina, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte”, pitam.
-“Da, odgovara kratko. Dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radi i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hleba i ponešto skuvamo. Lepo živim, ne žalim se”, priča.

Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu.

-“Marina, koga imaš ? Brata, sestru”, upitam.
-“Samo sestru, doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate, mama je umrla, tata radi po ceo dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vredna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, Marina našao sam ti muža. I doveo ga. Idi, dete sa njim, biće ti bolje nego ovdje. I tako sam se ja udala“, kaže.

-“I je l ti lep muž”, pokušavam da se našalim.
-“Dobar je“, prozbori i nastavlja da ćuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost, ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promijeni. Babica mi donosi njene analize krvi… Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu. Teška anemija, hipoproteinemija.

-“Znate, nastavlja, ovo je devojčica. Zvaću je Anita. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego, nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem.”

-“Napni se, Marina”, kažem i gledam u babicu. Svi ćutimo. Nemamo reči. A iznutra nas steže, boli… Hajde Marina, najjače što možeš, napni. Marina sluša, njeno mršavo telo daje svu svoju snagu, i ona se porodi. Beba mršava, ali lepa, plače, crnokosa.

-“Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim”, kaže. Uzima je, grli, ljubi i plače od sreće.

-“Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška, doktorka?“, pita.
-“Evo samo malo, Marina, izmerićemo bebu”, objasnim. Beba je teška 2.200 grama.

Terminska beba, beba gladne Marine.

-“Lepa je doktorka, stvarno je lepa”.
-“Jeste Marina, lepa…“

Teram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun.

-“Marina, jesi li gladna, žedna?”
-“Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo”. I prvi put Marina ima osmeh.

Izlazim iz porodilišta. Čeka me nizak čovek.

-“Ja sam Marinin muž. Da li je Marina dobro?”
-“Jeste”, kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocepane patike.

Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Srećan je.

-“Molim vas, dajte ovo Marini”, reče i pruža malu kutiju plazme i sok.
-“Neka jede, treba da doji, a ja ću doći sutra… Eto krenulo mi, imam da radim,…”

Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene. Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista. Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže.

-“Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite”, kaže i pokazuje na stočić kraj krevetaa tamo napolitanke, plazme, čokolade…

-“Dale su mi, nisam uzela… Kažu, jedi Marina, vidi kako si mršava, a mi debele”.

Nameštam osmeh i gledam oko sebe… Ove divne žene iz sobe su osetile da treba da joj pomognu i donele su joj od uložaka do hrane, a da je pritom ni jednog trenutka nisu uvredile… Dolazi dan otpusta. Pri polasku Marina dolazi da se zahvali…

-“Hvala vam na stvarima za bebu. Nije trebalo.“
-“Neka Marina, uživaj. Nije to ništa.”
-“Hvala , hvala…”

A on ih čeka… Ljubi ih u kosu i daje Marini jednu ružu… Tako se valja… Gledam ih i mislim… Koliko ti je stvarno potrebno da budeš srećan? Zaista… ne znam

Izvor: Opanak.rs

Post Author: Kragujevčani

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *