BOG TI JE KUCAO NA VRATA: Kako prepoznati priziv Božiji

Živeo jednom jedan obućar. Ostao je udovac, ali je imao malog sina. I gle, uoči praznika Hristovog Rođenja dečak reče svom ocu:

„Danas će nam Spasitelj doći u goste.“

„Ma hajde,“ nije poverovao obućar.

Loading...

„Evo, videćeš, doći će. Lično mi je to rekao u snu.“

Dečak čeka dragog gosta, gleda kroz prozor, a nema nikog. I odjednom vidi – u dvorištu, napolju, dvojica dečaka tuku jednog dečačića, a ovaj se čak ni ne suprotstavlja. Istrčao je obućarev sin napolje, rasterao je napadače, a pretučenog dečaka je doveo u kući. Otac i on su ga nahranili, umili, očešljali, i tada je obućarev sin rekao:

„Oče, imam dva para čizama, a mom novom drugu prsti ispadaju iz obuće. Hajde da mu dam svoje valjane čizme, jer je napolju užasno hladno. Osim toga, danas je praznik!“

„Neka bude po tvom,“ složio se otac.

Dečačiću dadoše valjane čizme i on je radostan, ozaren, krenuo kući.

Prošlo je neko vreme, a obućarev sinčić nikako ne odlazi od prozora, čeka Spasitelja da dođe u goste. Prolazi prosjak pored kuće, moli:

„Dobri ljudi! Sutra je Božić, a tri dana ništa nisam okusio, dajte mi da jedem Hrista radi!“
Otac i on su nahranili i napojili starca, otišao je od njih radostan.

A dečak je stalno čekao Hrista, već je počeo da se brine. Nastupila je noć, napolju su se upalili fenjeri, duvala je mećava. I odjednom obućarev sin povika:

„Jaoj, tatice! Neka žena stoji pokraj stuba i to s malim detetom. Vidi kako im je hladno, siromasima!“

Obućarev sin je istračao napolje, doveo je ženu i dete u kuću. Nahranili su ih, napojili i dečak reče:

„Kako će da idu na mraz? Tata, neka prenoće kod nas.“

„Pa gde će kod nas da prenoće?“ pita obućar.

„Evo gde: ti ćeš na kauč, ja ću na sanduk, a oni će na našem krevetu.“

„Pa dobro, neka bude tako.“

Na kraju su svi legli da spavaju. I dečak sanja da kod njega napokon dolazi Spasitelj i nežno mu kaže:

„Čedo Moje milo! Budi srećan celog svog života.“

„Gospode, a ja sam Te danju očekivao,“ začudi se dečak.

A Gospod kaže:

„Pa, dolazio sam kod tebe tri puta, dragi Moj. I tri puta si Me primio. I to tako da se lepše ne može ni zamisliti.“

„Gospode nisam znao. Ali kad?“

„Nisi znao, ali si Me svejedno primio. Prvi put nisi spasio dečaka iz ruku dečaraca-huligana, već si Mene spasio.

Nekada sam od zlih ljudi primio pljuvanje i rane, slično kao ovaj dečak… Hvala ti, rođeni Moj.“

„Gospode, a kad si drugi put dolazio kod mene? Ceo dan sam gledao kroz prozor,“ pita obućarev sin.

„A drugi put – uopšte nije prosjak, već sam Ja dolazio kod tebe na trpezu. Ti i otac ste jeli samo korice, a Meni ste dali praznični kolač.“

„A treći put, Gospode? Možda bih Te makar treći put prepoznao?“

„A treći put sam čak noćio kod tebe sa Svojom Majkom.“ „Kako to?“

„Kao kad smo morali da bežimo u Egipat od Iroda. Tako si ti i Moju Majku kod stuba, kao u egipatskoj pustinji našao i pustio si nas pod svoj krov. Budi srećan, rođeni moj, zauvek!“

Dečak se probudio ujutru i prvo je upitao:

„A gde su žena i dete?“

Gleda – a u kući nema više nikog. Valjane čizme koje je juče poklonio dečaku ponovo se nalaze u uglu, na stolu je netaknut praznični kolač.

A na srcu mu je neizreciva radost, kakve nikad nije bilo.

Izvor: Beogradskiportal.rs

Post Author: Kragujevčani

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *